С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
прихватљива , да ли је књижевни текст био интерпретабилан . Говори се о алтеритету , а не о идентитету .
Ко је странац ?
Странац у књижевности отвара низ питања на која треба одговорити пре него што се упустимо у проучавање неког дела . Ко је странац ? Зашто је он странац ? Прва разлика коју уочавамо била би језик којим говоримо , дакле сви који не говоре српски језик за нас су странци . Ово је могуће подвести под културолошки образац доживљаја стварности јер све што бива створено утемељује се у односу на нешто друго , свако књижевно дело темељи се на неком другом и надовезује се на историју књижевности . Сагледавајући страно констатујемо да оно што није моје , оно што ми не припада и што нисам ја – већ је страно мом бићу ( Шукало 2003 . 10 ). Књижевну слику , Данијел-Анри Пажо дефинише као скуп идеја о страном које се процењује кроз процес литераризације али и социјализације . Имагологија се , дакле бави не само књижевним аспектима литерарног дела већ и функционисањем друштва и везама друштва и књижевности . Овакав приступ открива књижевне оријентације , традицију и интелектуалне оквире .
Имаголошким методом проучавају се доминантне развојне линије друштва и књижевних система . Национална књижевност се ослања на претходнике и наследство , на стереотипе , док се компаративна слика ствара насупрот постојећим обрасцима . Слика је интертекстуална / интердискурзивна конструкција : конвенције и општа места наслеђена из постојеће текстуалне традиције потпуније осветљавају искуство другости ( Гвозден 2003 . 30 ). Доминантне линије друштва стварају стереотип , који није прави знак него сигнал , сведен на једнозначно , разумљив само у контексту . Он носи једну поруку у минималној форми , па је моносемичан , али у комуникацији је максималан . Њега Пажо види као резиме . Зато је за имагологију важно испитивање речника
87