С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
дати за овај кратак приказ , преоптеретило би га . Можда је то оно најљепше што се о љубави може написати . Испреплићу се снови и стварност . Коначно остаје само сурова стварност .
Једнако је квалитетна , још квалитетнија и сљедећа пјесма На јастуку који мирише на твој сан . Читаоцу застаје дах пред снагом и немогуће добрим свјежим метафорама , ишчупаним из мрака узаврелог заумља , у којем се крију све тајне пјесничког лудила .
Хоћу ријеч о коју вук оштри зубе , о коју се тупи оштрица мача , која сасијеца негве сужњу љубави .
Најбоље би било преписати читаву пјесму , али опсег приказа то не дозвољава . Јер , даље теку све бољи стихови и претварају се коначно у златни вез .
Читаоцу ће се допасти и пјесма Твој роб , љубави . Наћи ћемо сјајну метафору ... тјера снове из своје собе ... у пјесми Када се син врати са матуралне или метафору : поља нашег језика , у пјесми Клице нових ријечи . Одушевиће га стихови у пјесми Различак у оку : У њеним очима небо се расцвјетава / у различак ... Понеси , кажем јој , тај различак у оку , / да плава свјетлост обасја наш стан .
И можемо тако у недоглед набрајати пјесме у којима ћемо откривати искрице љепоте , које као зрна дијаманта свјетлуцају у нашој узбуђеној свијести . То је та магија поезије која нас опија као шампањац . Која нам уљепшава живот , чини нас срећнијим . При томе је важна одлика ове поезије њена суптилност , истанчаност казивања , пјесничка сензибилност и болна људска топлина . И поред сјајних Монашких сонета и пјесама у другим књигама , ових неколико споменутих пјесама су врхунске и код разумног антологичара , њима је мјесто у најбољој антологији српске поезије за одрасле .
Павловић се присјећа свих својих љубави , оне му у сјећање долазе као прекрасна сновиђења , макар то био и само
53