С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Он бауља пољаном , сунце га заслепљује , али види , није луд . Види оца , мајку и Марту , нешто причају . Откуд мој Милосав ? Мртав је већ петнаест година . Примиче се да чује . Озбиљни су и као да га не примећују .
─ Чувај га . Он то не уме . Видиш да је подетињио ─ чује оца , али то сад није Милосав . Зна он ту фацу . Сетиће се .
─ Пол Њумен мој отац ?! Ово је нека замка . Морам побећи .
Усправља се , трчи и већ им је сасвим одмакао . Паде му камен са срца , али одједном огроман брег пред њим . Откуд брег насред равнице , чудио се , али није смео стати . Мора побећи мртвом оцу , Њумену , Марти . Пењао се трчећи узбрдо , а стрмина је бивала све већа .
─ Морам ! ─ продерао се и испред себе угледао лепе градске улице . ─ Добро је . Побегао сам им .
Шетао је мирно мада није знао у ком је граду . Ништа му није било познато . Застао је крај једног излога и у одразу видео себе .
─ Ух ! Ружан сан . Виде се боре . Ово сам ја . Баш сам старкеља . Наравно , имам шездесет година ─ гунђао је себи у браду .
Стао је пред трафику да купи цигарете и новине , али кад је завукао руку у џеп био је бушан . Украшће новине , помислио је и тако и учинио . Читаће о спорту . Волео је фудбал . Звезда му опет изгубила . Листао је ходајући , а онда као да се скаменио . У црној хроници слика његовог преврнутог трактора . Сва четири точка према небу .
─ Морам кући . Морам кући . Морам кући ─ шапутао је трчећи .
Трчао је све брже . Трчао сатима , а нигде његове куће . Најзад угледа белу зграду . Ући ће у њу . Само мало да се одмори . Само мало , па ће наставити . Боже , само да ми је син Милош жив . Он вози трактор као да је ауто . И Марта . Шта ли је с њом ? Најзад постеља . О како је бела и чиста . Само мало да се одмори . Само мало да склопи очи .
200