С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
─ То сам ја ! ─ скоро цикну . ─ Опет сам младић ─ осети у исти мах и страх и задовољство . И смејао би се и плакао би истовремено .
Успео се низ благу стрмину обале и потрчао ливадом . Одједном пред њим се указа пут , блатњав и с обе стране наткриљен високим јовама и врбама . Обузе га страх . Зна да тим путем никад није закорачио више од двадесет корака . Никад ─ ни као дечак ни као младић . Страх је увек надвладао знатижељу ─ шта је на крају тог пута . Шта иза оне велике кривине . И сад се стресао кад је закорачио у тај тунел од врбовог и јошиковог лишћа . Прешао је тих двадесетак корака . Још толико их је до кривине . Идем па да је иза окуке сами ђаво ! Осећао је како му кичмом слази змија . Тргао се , опипао , али је уместо змије стискао од зноја хладну кошуљу .
Корачао је све спорије . Пред кривином из жбуна прхну јаребица и он се даде у бег . Трчао је као ждребац , али први пут не назад већ напред . Био је толико уплашен да није ни приметио да је изашао из таме блатњавог пута . Пред њим је пуцао недоглед зелене равнице обасјан зрацима који су се преламали у хиљаде боја .
─ Зар сам се плашио оно мало мрака да никад не видим ову светлост ? ─ смешкао се срећан . А онда се трже , скочи устрану , окрете се и виде најлепшу девојку у свом животу . ─ Ко си ти ? ─ осећао је како га облива руменило стида . ─ Шта се правиш блесав ? Једва сам се искрала од својих , а ти се сад шегачиш – љутну се она и покуша да га загрли . Он искорачи удесно да је избегне , али се саплете и паде . ─ Стојане ! Шта је с тобом ? ─ Откуд знаш моје име ? Шта хоћеш од мене ? Ти си вештица . ─ Вештица или вила ? Звао си ме својом вилом . Ја сам ти жена , Стојане ! ─ Ја сам још момак . Остави ме на миру . ─ Јеси . И ја сам девојка , али бићу ти жена . Твоја Марта .
199