С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
ТВОЈЕ ДОБА
Чудно је ово доба . Моје мисли узавреле под најездом ненаданих ластавица плавих , учинише да главу изгубих . Толико се у његове очи задубих и добро се зачудих самој себи .
Чудни су ови дани од најезде суза слани . Море једно исплакано без имена остало .
Чудна сам и ја од дана прохујалих и толико Твојих . Сад сама у себи стојим и некако се бојим . Откривена лежим у хладној соби : не могу више Теби ... да се покријем Твојом душом ... кришом . Да ушушкана у Теби останем вјечност цијелу . Да дочекам још неку прохладну зору бијелу с Тобом . Да опет видим себе од Тебе саткану и цијелу . Баш бих вољела !
188