С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
— Зато сам и залутала , шта ће мени ово у животу . Никад се он неће променити — разговарала је сама са собом а нешто ледено је притискало у грудима .
Није понела ништа што би јој помогло за повратак . Ходала је и наставила разговор с невидљивим Владом . Рекла му је све што јој је у души јер он у свакој свађи вређа , а она ћути и скупља у себи отров , али му никада није у лице изговорила увреду . Само би изјурила и шетала , шетала .... и онда се врати , помире се и опет исто . Он се извини нежно с пуно љубави , обећа да се никада више неће тако понашати , да ће о свему мирно разговарати , али се не мења . Волео је , осећала је то и волела га је . Али , љубав није довољна за стабилан и миран живот .
Зашла је у густиш одавно . Обузимао је све већи страх . Чула је песму птица , хук сове , све ноћне звукове шуме , некад тише , некад јаче а нигде куће , нигде никога . Ова свађа је била жешћа него иједна пре и само је желела што даље отићи , да смири узаврелу крв . У њој је сазревала одлука да прекине везу која је толико узнемирава и поред много лепог које јој је донела .
И тај глас ! Није јој се учинило , сигурна је . а на шта је упозорава и одакле долази ?! Дрхтала је од нелагоде а постајало јој је и хладно .
— Стани , стани , не иди даље — чула га је поново али снажније и строго .
Укочила се . Гледала је око себе и видела само гране пуне јесењег лишћа . Полако је закорачила и опет чула глас :
— Сада стани , стани ! — заледила се угледавши прилику која је искрсла десетак метара испред и посматрала је .
Био је то човек дуге седе косе , у необичној белој туници , са чудним блеском у очима . Још чудније је било што је страх јењавао од погледа у те сјајне очи , у тај извор светла у тами . Гледао је мирно , без речи .
— Ко сте ви ? — испрекиданим гласом је питала прилику која се није мицала и упорно је гледала .
182