С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
у себе најћешће су слијепи за друге . Према томе , у сцени када га Татјана игнорише , у себи спутава можда ватру младих дана , приказан је Оњегин какав и треба да буде – кажњен за своје самољубље , за игнорисање дубоких осјећања људи око њега .
Писац нам за Оњегина говори да је он неко ко је склон нераду , мислима и да му вријеме пролази онако . Помало је у душевној досади . Ни путовања не могу да разведре Оњегинову душу . Спасење као да се назире у неком стицају околности . Оњегин насљеђује стричев посјед и одлази онамо с надом да ће у неком корисном и стваралачком раду наћи душевно оздрављење :
На поседима земље своје , Некако време да проведе Наш Оњегин наумио је Да најпре нови ред заведе Пустињски мудрац тај све мења ; Старински јарам кулучења Лаким је данком смењен био И роб је срећу поздравио .
Пушкин је карактер Ленског насликао са њежношћу која се осјећа према сновима своје младости , према успоменама на оно вријеме када је човјек пун наде , чистоте и неискуства .
Ленски је посљедњи крик Оњегинове савјести зато што је он сам Оњегин , што је идеал његове младости . Пушкин је видио да такав човјек у Русији нема шта да тражи , па га је убио руком Оњегина који га је волио и чак није хтио да га рани .
●
177