С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
чистим осјећањима са пуно повјерења у људе , што је чини цјеловитом и енергичном личношћу .
Овдје се одмах мора направити поређење са Вертером и Шарлотом , наиме и сам Вертер се скрашава у малој средини и опчињен је природом и Шарлотом која је природни дио тога свега . Поређење се може вршити како на релацији Вертер – Оњегин , тако и на релацији Шарлота – Татјана , гдје ово друго поређење бива наглашеније јер ове двије јунакиње романа имају заједничке особине по карактеру , обје су високо моралне , жртвују се зарад увријежених моралних вриједности својих средина . Њихове љубави бивају потиснуте на план личног и неостваривог због општег интереса и норми друштва у којем живе .
Поредимо ли роман са Гетеовим Фаустом може се рећи да и у Евгенију Оњегину провејава непрестано искушавање , сад да ли самог ђавола или демона или оног што је нељудско , сасвим је исто . Дакле , и сам јунак Евгеније олако прихвата двобој , убија Ленског , а ноћ пред двобој се пита да ли је то све смислено или не , међутим излази на двобој . Колико смо сви склони да робујемо форми у животу да бисмо задовољили обичаје који владају у средини у којој живимо , поставља се у питању и Евгенија и Татјане . Неостварена љубав је такође нешто што је заједничко и у Гетеовом дјелу и у Пушкиновом дјелу .
Расплет романа
Крај љубавне приче између Оњегина и Татјане је уједно и расплет романа . Пушкин је започео и девету и десету главу , није их завршио . Девета глав садржи Оњегинова путовања по Кавказу , покушава да се пронађе и обнови своју душу . Додир са живом реалном стварношћу показује да ни Оњегин као човјек није био коначно уобличен и да је у вријеме сусрета са Татјаном тек био пред обнављањем душе . Пушкин је свог јунака даље водио тако да током путовања по Русији доживи
173