С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
осјећања и искрености , Татјана је изразито блиска природи . Можемо рећи да је цијели њен портрет насликан кретањем свјетлости . У почетку то је свјетлост свијећа и фењера , а касније вјештачка свјетлост уступа мјесто свјетлости мјесеца и сјају сунца . Татјанин лик је неодвојив од руског села , народа , фолклора и обичаја . Она је природна , једноставна и искрена дјевојка која своју несрећу прима достојанствено , не губећи ни у једном тренутку равнотежу засновану на здравој подлози руске земље и народа . У свим ситуацијама у роману се показује јачина њене личности . Пушкин је при крају романа изградио веома функционалну сцену поновног сусрета Оњегина , вјечитог луталице и фантасте , и Татјане , сада богате и отмјене даме удате за угледног старијег ганерала . Сусрет у ком Оњегин нуди своју љубав Татјани , а она га одбија иако га још увијек воли је корак који Оњегина води ка поразу , а Татјану ка моралним висинам којима је кренула иако несрећна . Овом сценом у потпуности је завршен портрет лијепе , младе и моралне жене изникле из народа која успијева да одоли искушењима живота , успијева да затоми своја осјећања и жеље и мири се са својом судбином коју су други одредили – то су општи закони њене средине и класе којој по рођењу припада .
Од женских ликова у роману сусрећемо се још и са Татјанином мајком , сестром и дадиљом . Мајка се од помодарке што имитира московску рођаку , пошто је удата за човјека кога су мимо њене воље изабрали родитељи , претворила у спахиницу што управља и мужем и имањем . Била је некада одушевљена сентименталистичким писцем Ричардсоном , иако га није читала , а сада је послу пришла са вољом , управљала је расходима , сељаке је за казну слала у војску , тукла служавке . Ту је и њена сестра Олга , љепушкаста , једра и површна дјевојка . Она је прави изданак спахијске провинцијске средине и представља контраст постојаној и карактерно чврстој Татјани .
171