С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
да нађе што смисленије и оригиналније риме , које тако звуче чак и кад су , на примјер , именичне , глагоске или придјевске . Труди се да пјесничку радозналост урони у мање коришћену тематику , а и када се нађе у области која је много пута и на различите начине опјевана , тражи властити израз и исказ .
Због свега тога збирци пјесама за најмлађе Вјетрић несташко Јелене Глишић треба пожељети срећан пут у читалиште .
●
Ранко Павловић
РАЗИГРАНОСТ СТИХА
Живимо у времену кад перо губи битку са тастатуром , кад та иста комјутерска тастатура даје шансу сваком да пише , а некако , као по некој команди , већина би да пишу поезију , тешко је наћи посебност стварања . Ако томе додамо да је ХХI век доба комерцијализације свега и свачега , па и књижевности , онда се до истинских књижевних вредности , лишених свих тржишних предумишљаја , још теже долази . Последњх година је синдром поезије као робе нарочито захватио поезију за децу . Праве се фестивали који личе на вашаре , пишу песме које по сваку цену морају имати тренд живљења тако да такозвана поезија никако и ничему не учи децу већ им подилази . Али ако обрнемо народну изреку , па је дефинишемо да у свеопштем кукољу има и жита , доказ је збирка Вјетрић несташко Јелене Глишић .
Песме за децу младе песникиње су изван сваке моде ради помодарства , изван певања ради хоровође , изван римовања само ради риме . Њене песме су наслоњене на традицију , али не заустављене у прошлости . Јелена Глишић се не стиди да формом и мелодиком личи на Змаја , ни да радовићевски у стиховима јој животиње проговоре или ћопи-
161