Број 39 - Суштина поетике |часопис за књижевност. | Page 152

С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
може повести борба само за свете идеале , а ако се ичему Србин икад поклањао и без устезања ничице падао , бјеше то слобода као једина истина његова битка . Једино поробљена земља зна шта значи слобода . Војна крајина је са Грмеча и Козаре грмјела изговарајући њено име , вриштала кад би оплакивала своје синове , као Стојанка мајка , па се не каже без разлога за ове силовите људе подно Мањаче да се и Богу само наглас знају молити .
Крајишки сељак није од оних јунака класичне Грчке , којима по рођењу божанства нуде да одаберу између кратког , а славног живота јунака и дугог живота без трунке славе . Кочић је дијете из куће тежака који и аги и ћесару свакад дугује , јединог сина на војну шаље да се за страну заставу бори и умире постепено док га судбина на тихој ватри пече . А тој врсти људи , горопадном и напраситом Крајишнику , не нуди судбина ништа на избор . Усуд је доласком Турака , касније Аустрије , изрекао своје и ништа у ћитабама мијењао није . Точак историје , крвљу покретан , само је потврдио анатему којом се човјек с обода Империје хранио и с њом с временом стопио , кушајући злопаћење и подјармљеност , страдања на која се стољећима навикавао , па се најпослије уз њих привио као уз једино Божије давање и кушњу вјере , с њима се сродивши и саживјевши .
Наша Исидора Секулић у једном од својих огледа рече како је Кочићев лик Мрачајског проте намрштени лик паћеника који је срце своје надживео . Сочинитељ тог јунака , јединственог у домаћој литератури , био је нешто другачији . Нити је њега надживјело срце , нити би га он било чиме могао надвисити . Живио је напоредо с ударањем срчаног мишића . Све што је предузимао и отпочињао , чинио је хватајући његов ритам , који му представљаше мјеру за све , или је он – Кочић ( за чије име један критичар згодно рече да звони као удар сјекире о стару , чврсту дреновину ) – сам по себи био велики , снажно пулсирајући дамар што непрестано лупаше и разбијаше окове и букагије што му корачаје спутаваше .
152