С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
ораницу или се загубио у тромим корацима волова упрегнутих у сељачка кола .
Потомак од претка учи , по старом обичајном реду Јове Змаја : где ја стадох – ти ћеш поћи , а једна књижевна генерација вазда учи од претходне . Тако се направио један многострук лук – од Вишњића , преко Његоша , Ђуре и Змаја , све до Шантића и Кочића – лук исте побуде која се из романтичарске епохе преселила у занесене духове будућих . Гусле бивају замијењене жустрим пером Кочићевим , а појање у сјенци дрхтаве логорске ватре би потиснуто крицима у осами ледених босанских тамница .
Како ХХ вијек отпоче , тек начет и саздан од неизвјесности , Отоманско царство је кашљало као туберан којег болест одавно мори , приводећи крају завршну сцену своје дуге представе , попут сунца што је негда посред неба сијало не дајући да се игдје оцрта дебео хлад , а које је око себе расплинуло изможденост залазеће горуће лопте просипајући нешто црвени по бијелом мрамору дервишева турбета . У сумрак Османлија похлепну руку пружио је Хабзбург , а на Змијању је нешто прије смјене окупаторске власти закмечао млади пјесник , препуњен полетом и наглошћу побраном из родног краја , осванувши на позорници српске књижевности као спона између реализма и модерне , као неко ко је себи зацртао доживотни задатак чим се ухватио пера и домогао говорнице у Босанском сабору .
За неке је писање свјесно заваравање себе , тоњење у дивну лаж сањарења , прибјежиште од живота крвника , док је Кочићу писање озбиљан изазов , оруђе којим се зидови обарају , сав смисао битисања , напуштена кућа у гори којој треба поправити кров да би се ту избјеглице од невоље сакриле и огријале . Њему је умјетност – живот . Он чак живот изнад саме умјетничке љепоте ставља , написавши у једном есеју о Јакшићу : Да је љепота у умјетности бесмртна , познато је . Али има још нешто у умјетности што је бесмртније : живот . Таленат је прихватио као дар од Бога којим се
151