С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
нас једнако кроз мрклину дуге зимске ноћи спроводи , бескрајном колотечином једноличног круга историје , док звијезда изнад обећане земље не гаси фењер што бојажљиво дрхти као да намигује слабовидом путнику , а према којем одавно путујемо да бисмо откравили промрзле прсте .
Гусле су задуго играле улогу повјереника који ћуташе о нашим добро скриваним тајнама . Оне су уз свијетле моменте и тугу постојале и све око себе обједињавале у цјелину животну као разнолико пруће у несаломиве снопове , свједочећи о истовјетностима толиких слуга Божијих чије стопе су утиснуте у угријани камен земље Херцегове . Само је под нашим небесима суха голет херцеговачког камена благослов и неизмјерно дубока симболика , нипошто патња и казна Божија ...
Занесеност , саздана инатом босанским , одскочила је високо изнад тла , уз таласе унутарњег подстрека се под облаке успела . Ономад је један наш пјесник викнуо , са свевременском поруком сваком покољењу : Уђите кроз гусле у мраморно око . Зашто ? Та да бисмо видовитим оком прогледали и боју морског бескраја у уму угостили . Они који су умјели погледати даље , постали су они које су слиједили сви беспућу препуштени . Бог постаје врховни господар пред којим се сиротиње ниједан не стиди , а сваки појединац у свом сапутнику не види више сународника или комшију него исцрпљеног брата мученика .
* * *
Пруге и црте на благо повијеним длановима боре су и смијавице наше крви која је кроз ходнике других вена текла , крвотоком претка који је много прије нас живио , створио нас оваквима какви јесмо и какви ћемо у свијет кренути не одричући се накривљених камених крстача на пропланку неопојана гробља са простим наводом породичног имена , понизног овдје лежи раб / раба ... и година живота који није стао у ону црту између два датума , већ који се слио у тврду
150