С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
најрадије у освит зоре новог дана понављао стихове до слатке изнемоглости што заводи у сан зачет у сам прасак свитања : Рани сина пак шаљи на војску Србија се умирит не може , сигурно највише ријечи народне поезије које врани гаврани Кулиновој кади говоре , а које највјеродостојније српску повјесницу описују . Османлијски сумрак – српско свануће ...
А осврнем ли се ка Кочићу и његовом не нарочито обимном , али неизоставном дјелу , мосту између паганског Хада са жалосним редовима невеселог цвијећа астодела и рајских љепота пониклих у хришћанскоме надању , чујем гдје је распустио звонки глас , чедо плаховитости змијањске , за којим ехо поскакује да би га сустигао , ломећи се кроз непомичне грбине крајишких била и узвисина .
Но говорити о обојици истовремено је као описивати упаљену бакљу на којој се пламен повија попут вјеште играчице занесене својим плесом , при чему се примјетно назиру разноврсни језичци спојени у једно гдје титрају подражавајући један другог на покрет . Луча која не догоријева – то је оно што одржава континуитет славе и блаженства једног народа . Ни језик није друго до распламсан огањ – и свјетлост с којом разазнајемо путе и топлина крај које угријемо тијело , врео као мисао што се њиме обликује , неспутан као крв у живом човјеку .
Филип Вишњић брани идеју српске буне и даје морално оправдање устанка у Србији . Он је још један у низу пјесника који су од револуције начинили епопеју , крварење замијенили славом , туговање и немоћ потиснули пјесмом . Њему су традиција , одушевљење изазвано почетком и током Карађорђевог устанка и поново рођен дух народа дошапнули нешто више , обликујући своје поруке и схватања у поезију која је историји другачије значење дала . Намјесто што би се писало о трагедијама које прошлост намеће и којих је она препуна , боље је и корисније препустити се пламену умјетности који је Вишњић са гуслама ужегао и већ два вијека
149