С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
жудили да се у огромну буктињу споје . Бјеху то ватрице које се не гасе – пјесна и огњиште уз које прекрштених ногу , као вук слободе гладан , јауче гуслар док га распаљен жар пуцкетањем прати и припомаже струни преко које гудало небројено пута прелази и по средини је пјевач сијече смежураном руком .
Са два супротна краја , један поникао у равном Подрињу , у Семберији , а други насред љуте Крајине , на обронцима Мањаче изнад Бањалуке , уз границу Окцидента и Оријента и двије дуговјечне династије , само у различитим стољећима – Вишњић и Кочић , гуслар и трибун – обојица поетски надахнути народном традицијом и подстакнути да народ подигну из ништавила и покидају им ланце што им и у сну злослутно звече , били су као она осамљена биљка из норвешке легенде што је на морској стијени , далеко од свих , поникла и каменом се храни . Први поје стихове у десетерцу , добро ослушкујући наћуљеним ухом прилике и неприлике котрљајуће повијести јер је очињи вид још у дјетињству изгубио , док други све чује , види , и с истанчаним осјећајима чита стварност , те због тога свакодневно гине и у себи кипти , па му је много при души мучније . У Вишњићевим венама шуме Сава и Дрина , а кроз Кочића хуји планинска мећава и стрмоглављује се Врбас право у напукло крајишко срце које не престаје тући .
Не знам о коме бих прије говорио кад ме обојица прекоријевају чим им лик замислим . Рекао бих да сам недостојан и у лице да их погледам , иако се с постоља брончаном главом са мном сучељавају . Спрам њихових ријечи које дан-данас оличавају врелину ума која их је изродила док ваздух пале летећи попут живих искрица што се из бакреног ракијског казана вију у помрчину у ноћи ране јесени , моје су ништавне , као посивјели листови хартије која је сагорјела . Кад се Вишњићеве пјесме латим , видим уздигнуто чело закриљено над пустим очним дупљама , у којима ипак нешто тугаљиво а живахно свјетлуца као звијезда Зорњача , па бих
148