С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
УДАХ
Колико пута смо се дотакли тражећи се у истом мраку , толико пута сам те удахнула , задржала дах и ушушканог сместила у онај део себе до којег само ти знаш . Покривала те слојевима тескобе , и данима у којима смо ходали на рукама , мирисали на вино и срећу , ваљда ... Слушала бих како дишеш и волела те у истом ритму , да те не пробудим , да трајеш ... А знала сам да је неко други остао да бере купине на сунцу и није ми сметало ... Знала сам да те узалуд пресвлачим у осмех , и да ћеш престати да сањаш с првим петловима . Да ћу те испратити као добра жена , као љубавница навикнута на чекање . И скупила бих се у своје ништа , у онај део себе у који залуташ док тумарамо по истом мраку . Удисала бих трагове снова , твојих и мојих ... И тражила те поново , под истим небом , у оном малом делу универзума у којем се , бежећи пред истим гоничима , ипак дотакнемо ... Неко други остао је да бере купине на сунцу , а ти и ја смо научили да сањамо ...
144