С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
траје , дефинисан временом , а човек нема много избора . Животни пут је тај који троши и мучи , а искушење и љубав су крајпуташи . Ауторка све време не пренебрегава чињеницу да је уметник , који нема сталан посао и у том погледу стално је у милости других . У фрагменту Распоред и часови она истиче да не припада нигде , јер је проза због краткоће не воли , а драма више воли да се гледа . Упоређујући популарне књиге са картонским ципелама , које пропадају после кише , јасно ставља до знања шта мисли о инстант књижевности , али и да истој не жели да припада . Да су неправда и глупост транспарентни . Но , она не жели да мења ставрност , јер је то немогуће , као што се не може одустати од љубави , јер она никад не губи и увек плеше танго са смрћу , као њен идеални партнер .
Независно од поменутих постоје фрагменти Амам и Осама . У првом , ауторка се поиграва и најпре говори о опште познатом значењу ове речи , да би је затим поставила као анаграм истичући да тако има моћ да изазове осећаје од сломљености до блаженства , док је друга завршница у којој је самоћа једино што је остало . Такође , уочава се и један контраст . Осама се дешава баш у лето , када све врви од радости и дружења , што показује да арзамаски ужас не бира време . Поменути делови уједно су и оквир Арзамаса .
Из свега наведног закључује се да је Арзамас комплексно дело у којем се кроз смену различитих књижевних елемената посматра не само однос мајке и ћерке , већ и положај писца у друштву . Различитим поигравањима ауторка показује и моћ лексике захваљујући којој се пред читаоцима стално отварају нова поља , која наводе на размишљање да ли је то што читају део личне исповести или је све измаштано . На крају можемо рећи да је Ивана Димић овим изванредним делом покренула многа питања и поставила озбиљан задатак будућим ауторима .
●
140