С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
─ Ммм да , напољу је пакао . ─ Не . Пакао је када је 40 степени у плусу , а на минус 25 , је нешто сасвим другачије . ─ Рај ? ─ Ха , ха . Знаш , можда си и успео у намери . ─ Зваћеш ме кад стигнеш у болницу ? ─ Ако не умрем пре тога , хоћу сигурно . Дрхтавим рукама је вратио телефон у џеп . Био је скрхан болом . Није плакао , имао је утисак да му комадићи леда искачу из очију . Нису то биле сузе . Не на том минусу .
Сам је себе сматрао за највећег шаљивџију којег је познавао , И да , нимало није био скроман .
Једина особа која је знала да му смести неку добру шалу , био је његов отац . Мозак је поново почео да му функционише , мислио је : “ Значи , званично је . Број један сам у свету хумора , ироније и … Ма , да ли је могуће ? Мислим , погледај ме . Ходам кроз неку проклету белину , не знам где сам . Нигде живе душе , вероватно касним , а ни не знам када ћу стићи . Да , стварно сам број један . Краљ . Цар .”
Застао је , раширио руке , погледао ка небу и из свег гласа рекао ─ Господар универзума ! Чуло се једно – мрњаууу ! Окренуо се и видео маче . Преплашено , смрзнуто , маче . Гледали су се пар секунди , затим је пришао мачету , узео га и ставио у џеп . Пошто је извадио телефон , да би сместио маче , па кад му се већ нашао у рукама , зашто не би позвао свог друга . ─ Хало , стари . Јеси ли стигао ? ─ Дефиниши стигао . ─ У , човече . Где си ? ─ Немам појма . Све је бело . Него , зовем те из другог разлога . Да ли верујеш у реинкарнацију ?
95