Број 38 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 94

Смрт или како ко доживи | Јелена Поповић
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т

Смрт или како ко доживи | Јелена Поповић

Док се пробијао кроз снежне наносе који су га додатно ометали у његовом већ тромом ходу , осећао је само промрзлине . Болове у стопалима , рукама … На његовом лицу се оцртавала сена среће што осећа само физичку бол ; што више не осећа психичку , што заправо није способан да размишља о било чему и тиме себи наноси још већу патњу . Тешко је изгубити особу који волиш . Али , изгубити ослонац у животу , изгубити истински правог пријатеља , изгубити особу која те искрено воли … Мада , био је убеђен да је морао да га воли . Како би му у шали рекао безброј пута : “ Мораш да ме волиш , јер сам ти син ”.
Свеједно , морао је да стигне до болнице да преузме тело . Али , та зима је била … Најгора од свих , незапамћено ледена , окрутна и свакако најтужнија у његовом животу .
Зазвонио му је телефон . Промрзлим рукама га је једва , неспретно извадио из џепа , јавио се гласом за који ни сам није веровао да је његов . ─ Хало , матори ? ─ Хеј , стари . Само да видим како си , можеш ли сам ? Био је то његов друг . ─ Како сам ? Путеви су непроходни , возови не саобраћају , идем пешице И мислим да имам још три дана хода до болнице . Иначе , сасвим сам добро . Ти ? ─ Видим да те иронија није напустила . ─ Не , сем среће , иронија је једина која чврсто стоји уз мене . ─ Знаш . Заправо , ја сам хтео тебе да насмејем . ─ Нема потребе . Стварно . Бојим се да када би се то којим чудом и десило , да би ми уста остала у том положају , од хладноће .
94