С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Гаврило Принцип ипак није запуцао ни на једног од њих . Једном речју , припадници Младе Босне никада не би ни поставили питање о убиству „ господина Фројда “, нити о убиству Штефана Цвајга , нити о убиству било ког обичног грађанина Аустроугарске , тако да је идеја коју Сабљаковић провлачи кроз цео роман неутемељена и нема никаквог упоришта ни у историји , ни у психологији поднебља о коме је реч .
Пишући о баруну Фон Берксу и младом Калину , аутор је заправо писао о Босни , о њеним вечитим проблемима , о њеној потрази за сопственим коренима , али и о сталном уплитању туђих корена . Фон Беркс своју славу и господство гради на бечким гостима који га посећују и то би требало да буде јучерашња Босна , док би Калин био отелотворење оне Босне која је пронашла себе , своју прошлост и своје особености , тим пре што можемо наслутити да Калин не припада ниједној од три данас доминантне верске конфесије на босанскохерцеговачком простору ( његово име је тако вешто одабрано да буде неутрално ), него некој четвртој , највероватније богумилској , која и представља темељ босанске државе .
Не може се рећи да Сабљаковићево поигравање са историјским личностима и њихова фиктивна посета Босни није оригинална и смела идеја , али стављање те приче у контекст сарајевског Видовдана није баш најсрећније решење , а због самог тренутка објављивања , читав заплет може деловати провокативно наспрам добро познатих чињеница . Разуме се , као и сваки историјски догађај , и Сарајевски атентат може бити предмет нових уметничких интерпретација , јер свако има право да донесе своје виђење и наметне своју идеју , али опет под условом да се уметничка слобода не претвори у окретање историје наглавачке нити у мерење давних догађаја аршинима модерне политике . Када се као инспирација позива једно ишчезло време , са том
77