Завичајне приче | Мирослав Мишо Бакрач
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Завичајне приче | Мирослав Мишо Бакрач
ПРИЧЕ ЂЕДА АНТА
У дугим зимским ноћима , на сједељкама , прелима и сијелима слушао сам многе приче , које сам удомио негдје дубоко у свом памћењу и засадио у души , да ми се , понекад , док ходам кроз живот , нађу као путокази у лавиринтима кроз које није лако пролазити .
Имао сам ђеда Анта , свјетског путника и домаћина , од кога сам се наслушао много тих лијепих и поучних прича . А умио је да их казује . Са његових усана текле су као тиха ријека и својом свјежином просто умивале моју душу . Знао је , много боље од других , да их исприча и онога ко слуша просто примора да их памти . Његове приче су личиле на најљепше анегдоте . Сажете , језгровите , без сувишних ријечи и поштапалица , поучне , окренуте напријед као кад кажипрстом утире траг до нечега . Волио сам да га слушам и мило ми је и данас , када сам прешао године у којима је био док ми је причао , да се на њих подсјећам , да о њима мислим , да их промишљам ... Неке сам читао и касније , налазећи их у часописима и новинама . Неке су ми биле на животном путу онај кажипрст ђеда Анта , који ме водио да не залутам .
МАРИФЕТЛУЦИ
Док је радио за надницу , негдје у околини Пљеваља , ђед Анто је упознао неког муслиманског свештеника , хоџу у сеоској џамији . Спријатељили су се и често разговарали . Једнога дана испричао му је причу о младићу који је отишао
56