С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
* * *
разговарамо кратко као да смо се урамили у један надасве лош хаику а роман у себи чувамо
помислих како би се твој смех разлагао Двораном огледала а твоје очи твоје очи видео бих где год да се окренем
волшебни тренутак опојан као цвет јасмина одлаже своју коначност али не задуго
одлазим
Марко Мозетић
51