С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
ПОЛЕН ВРЕМЕНА
Пред замагљеним очима тетураво плешу посустали снови Просипају полен времена траговима немирних рана
Излизан поглед губи се у магли расутих мисли
Док вагони туге клизе усијаним шинама животне пруге Од уморних слика и сенки венац сећања плете кроз закрпљену ноћ
Трепери стрепња да цури време које ми нежност и мисли слама
Мора да победи вера у лепоти што траје срећа се не може продавати нити да се жање нити да се сади маскирана тугом крије се у нади
Виолета Пачевски
50