С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Он се није окретао , газећи сигурно напред , Чак ни удар наивног срца чуо није . Да ли је толико равнодушношћу заслијепљен Кад није препознао чудо близине двије ?
Њена љепота га је пажљиво испратила , Гледајући у силуету драгог , молила се за њега . Ниска бисера на њеном врату је заблистала , Залепршала тегет хаљина изнад лакованих ципела .
Како је предиван и нестваран био тај тренутак , Оживио је доба правих љубави и префињене патње . Његово црно одијело виорећи се кроз ход неспутан , Одавало је снагу , али срцу томе недостаје топлине .
И , нестао је тако , заувијек хладан и себичан , Истопио се у романтичном јесењем поподневу . Она је немоћно изгубила испред себе његов траг , А као утјеху добила је доживотну успомену .
Шта је младост , шта су зрелије године ? Све је пусто ако срце љубав не живи . Има ли од ње веће радости и туге жељеније , Да ли су у њој сви невини или су сви криви ?
И , да ли је правда или неправда у сили њеној ? Јер , она често бива неузвраћена или забрањена . Но , све се на крају покорјева вољи Божијој , Једино Његова љубав нас никад није напустила .
Миланка Бурић
48