С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
ПАХУЉИЦА
Лебди у мојој соби као сенка на тишину Све је тихо и празно Трну јагодице на малим прстима Моја се пахуљица отопила Бела јој хаљина Вири из мог ока Кô завеса на поломљеном прозору И чувам је у мислима На висини Хималаја и Анда У белини тиролских Алпа У хладном сунцу њеног срца Палим хладну ватру Да се лик њен не отопи Заувек на мом Топлом оку …
Олга Манчић Лодика
ЗА КОРАКОМ ТВОЈИМ
Један септембар исписао је милу успомену У срцу младе жене , жељне искрене љубави : У даљини , стазом кроз оскудну златну крошњу , Одлазио је у свом спокоју човјек вољени .
Благ вјетар са мноштвом светих миомириса , Мијешао се са њеном дугом , плавом косом ; У њој се збила тешка борба мира и немира , Док је издалека ишла за срећом својом .
47