Број 38 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 33

Тренутак у вечности | Бобан Миленковић
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т

Тренутак у вечности | Бобан Миленковић

Ледено је и хладно ове зиме у Трнову . Хладан ветар својим хуком струји ходницима царског дома моћних Асена , тражећи дах своје сестре , смрти . Смрти која својом хладноћом омаљује старо или болесно тело човека , пустињака у свету људи .
Човек се рађа и умире као човек али ретко ко од рода човековог проживи тај трептај између тих на први поглед неизменљивих крајности , рађања и смрти , као човек . То је због царства људи које жели и хоће да се храни и господари човеком . Људи не умиру јер они немају лице ни име , али зато умире човек слободан и способан да буде оно што му име значи – чело-в ( ј ) ек = онај који гледа у вечност или што би у вечности силни Византинци рекли ан – тропос – онај који гледа у висину , у небо .
Уништити човека , то је императив царства људи ! Један од таквих ретких човека лежао је у својој постељи будан и бодар као и увек да у дубини ноћи одговори на позив клепала и кораке неуморних Боготражитеља , који у тмини људи траже Онога који је Једини прави Човек , Богочовека Христа . Његов лик они собом сликају по вољи Оца силом Духа Светога у овом свету . Он им је лучезарно сунце ( а не свећа ), у коме проналазе себе као човека . Знао је то и својим животом , по дару тог Богочовека , Савршеног Сина Божијег и Савршеног Сина Човечијег , несливеног и нераздељивог и посведочио као тачно овај човек на асури у обичној монашкој мантији са искрзаном расом , први архиепископ српски , Сава .
Ко би у њега гледао очима људи не би могао чудом да се начуди ни соби ни човеку у њој . Мала , са дрвеним троношцем , без огњишта , са малом клупицом за узглавље
33