Број 38 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 190

Одломци које памтим Приредила : Сања Живковић
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т

Одломци које памтим Приредила : Сања Живковић

ДЕРВИШ И СМРТ | МЕША СЕЛИМОВИЋ
Пространство је наша тамница , рекао сам ослушкујући одјек својих непознатих мисли , уносећи неочекивану ватру у мртви и непотребни дотадашњи разговор . Пространство поседује нас . Ми га поседујемо само колико може око да пређе преко њега . А оно нас умара , плаши , зове , гони . Мислимо да нас види , а ми га се не тичемо , кажемо да га савладавамо , а само се користимо његовом равнодушношћу . Земља нам није наклоњена . Громови и таласи нису за нас , ми смо у њима . Човек нема свог правог дома , он га отима од слепих сила . То је туђе гнездо , земља би могла бити само станиште чудовишта која би била у стању да се носе с недаћама што их она пружа у изобиљу . Или ничија . Па ни наша . Не освајамо земљу , већ грумен за своју стопу , ни планину већ слику у своме оку , ни море већ његову гибљиву чврстину и одсјај његове површине . Ништа није наше осим варке , зато се чврсто држимо за њу . Ми нисмо нешто у нечему , већ ништа у нечему , неједнаки с тим око себе , не исто , неспојиво . Развитак човеков требало би да иде ка губљењу свести о себи . Земља је ненастањива , као и месец , а ми себе варамо да је ово наш прави дом , јер немамо куд . Добра за неразумне , или за нерањиве . Можда ће бити излаз човеков да се врати уназад , да постане само снага .
190