С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
МАРИЈИН ВЕО
Пре но што ће је скрити Небеске дубине , сјајни облаци , Као последњи поздрав земљи Она свој вео девичански баци ...
Четири ветра дохватише Свилено ткање беље од снега , – Сваки је за се хтео Драгоцени њен вео , – И , бијући се , поцепаше га У кончиће и влакна , Па у бурноме лету Расуше га по свету .
И сад , у благе јесење дане Кад ћуте поља , њиве узоране , На тихом сунцу када шума руди , – Та по ваздуху свила бела , снежна Што тајанствено лута , блуди Ко ваздух лака , нежна Као да је рука неземаљска прела : То су остаци Маријина вела .
ТИХО ЈЕ … КАПЉЕ
Тихо је … капље са дрвећа нага , Јесења магла у гори се бели , Плод се открива из гола шипрага Румен и мио – ал ' ме не весели :
Мени је жао што лист доле пада И што се грмен више не зелени – Како је често слађа била нада Нег плодови њени !
18