С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Миљковића је однос између поезије и поетике изузетно занимљив али тај однос је и важнији за овог песника него за друге . Тешко је одредити границу између поезије и поетике овог песника , односно где исписује једно , а где друго . Јер многе песме су целе аутопоетичке , дакле , за тему имају начин стварања , а често су само неки стихови такви што отежава разумевање песме и подстиче њену херметичност .
Поезија Бранка Миљковића је изграђена кроз синтезу симболистичке и надреалистичке поетике , у којој је симболистичка доминантна . Као што је у раду већ речено , стварао је на трагу француских и руских неосимболиста и сам се изјаснио као неосимболиста иако је то касније прећуткивао .
Износећи уверење да „ поезија није именовање постојећих ствари које нас окружују “ већ „ стварање “ Миљковић као да наставља тамо где су Маларме и Валери стали у својим напорима да заснују нови статус песничке речи у односу на тзв . реалност , на емпиријски свет . И они су добијали идеју да песничка реч буде само реч која именује свет постојећих ствари , што значи да су и они тражили да се у поезији конституише нова врста јаве – вербална јава . Одбијали су и Маларме и Валери могућност да поезија буде одвећ јасна . 15
Она је за њега вербална јава , односно живот и свет бивају замењени поезијом . То је крајња тачка његове поетике . Одговарао је изазовима усклађујући спољашњу и унутрашњу хармонију оличене у метричко-композиционој форми и поетској души . Унутрашњу хармонију , Хераклит је називао „ невидљива хармонија “ а она тежи да после борбе усклади супротности и створи склад , поезију , метрику . „ Без напетости између релативних несличности и борбе
15
Радивоје Микић , Бранко Миљковић или Орфејев двојник , предговор књизи Бранка Миљковића , Песме , Завод за издавање уџбеника и наставних средстава , Београд , 1998 , ( стр . 7 – 17 ), стр . 9
169