Број 38 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 158

С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
и гриву враголасте прсте па дражи Букефала да поново галопом протрчи по Блиском истоку ... Очи Константинове увиђају да ишчезавају полако времена монархија и да толики краљеви , огрезли у разврату и у међудинастичким размирицама , изгарају у пећинама нечистих сила што у људским тијелима оргијају .
Кад из мајчине утробе провире , овакви људи не вриште од плача зато што је то устаљена законитост природе којој је сваки смртник на рођењу подвргнут , него се пројаве због силе унутарње која им на крваво ухо казује судбину да је новорођенче будући управљач чији ће остаци костију , као и његовом поданику , у земљу утонути , а хтио је да га понад Парнаса и Олимпа , под кишом звијезда падалица , проносе вјетрови . Константин ће грчити врат под тежином круне , неће моћи у небо погледати а да се добрано не помучи како би му се образ за ведрих дана на крилу сунчевог зрака одморио .
Умјетник је имао доста самилости и поштовања према свом моделу , те га постави на врло високо постоље канда хтједе да га над све људе уздигне јер је краљу повјесница достојно мјесто сачувала – међу облацима што лебде над брдима и потолинама у кишна јутра и ведра послијеподнева , кад сунце сигурно залази и , качећи зграду према којој извајана глава гледа , просипа сјај по топлој мермерној гриви . Његов поглед стреми у правцу југа , према лучким доковима гдје се искрцаше савезничке трупе , чему се сва снага и ауторитет његове личности противише , због чега је , напослијетку , и абдицирао први пут , онда кад се нација подијелила у два табора ... А можда је очи упро према сопственом гробу у Атини , или је само застао да разгледа на коју би страну у славу Грчке одјахао .
Непуних сто година откако Константин исцрпљен леже у гробницу огранка Гликсбург династије , моје очи истанчано глачају чист бијели мермер издигнут над сивим тротоаром .
158