Број 38 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 157

С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
киши копаних ровова у које већ полијеже грчка војска да би Бугаре из Тракије ка Софији потјерала ... Нема довољно спремних за прочеље кад пушке одавно пуцају , кад се нема предаха ни толико да се ради нових окршаја цијеви топовске очисте ... Грчки пуцњеви осамнаест мјесеци одјекиваше за онима са Пикардије и Пијаве , у ували која гуташе човјечанство . Као што се у звону са сеоског звоника , зараслог у бршљан и коров , љуља клатно и као пијано лупа , тако пуцају изнемогле велесиле , нишанећи једна другу очима ослијепљеним од бојевих отрова . А мале земље , кучићи у чије двориште упадоше незвани посјетиоци , оне лају на далеке брегове и постају одзвони који прате главне ударе старога клатна . Услиједиће потом тиха вибрација у ушима , као плач високих оргуљашких цијеви , а у завршници тајац као послије завршене мисе ...
Сваки владалац живи с урођеним проклетством прошлости . Оно му крв на сламку пије и сједа му на груди , гуши га јастуком пресвученим у навлаку на коју су пришивени мотиви златних жезала и кугле коју владалац у руци држи , а симболизује свијет који би овај да пред ноге своје баци .
Недалеко од главног солунског шеталишта , опазио сам лијеп споменик злосрећног краља Константина , у ставу коњаника што осматра постројену пјешадију приликом свечаности због ослобођења Македоније . Ово дјело донекле подсјећа и на ону илустрацију Жоржа Скота , приказ принца за војевања по Македонији и Епиру 1913 . Тај оседлан коњ изгледа необично смирен , као да га је господар у официрској униформи јахао у најблаженијем добу које проживи Грк . Нема на питомој животињи , као ни на њеном јахачу , полета у којем обично народи представљаше своје врховнике . Сушта супротност плаховитости којом одише споменик Александру , сину Филиповом , покрај Бијеле куле . Рекло би се да вјетар што са Солунског залива пуше , уплиће у ноздрве
157