Број 38 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 13

С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
враћа у Српску Црњу и прима парохију преминулог оца , и ту остаје до 1920 .
За време балканских ратова скупљао је прилоге за српски и црногорски Црвени крст , и због тога је 1915 . осуђен на петнаест дана затвора . После рата 1919 . напушта свештенички позив и одлази у Нови Сад где ради као библиотекар Матице српске , а почетком 1922 . одлази у Београд и ради као секретар Министарства социјалне политике .
Своје прве песме објављује 1884 . у Невену и Јавору под псеудонимом Ленскиј . Писао је и приче , приповетке ( прву збирку прича објављује 1900 . у Мостару , а у архиви Матице српске је његов аутобиографски Роман усамљеног младића и драма Урок . Међу значајнијим делима су му : Песме , Дечија збирка песама и прозе ( Београд , 1922 ), Сунчаница ( Београд , 1929 ), Легенде и приче за одрасле ( Београд , 1931 ), Мирна времена ( Београд , 1935 ), Деоба врлика ( Нови Сад ), Свети апостол Павле , живот му и рад ( Нови Сад ), Велика тишина ( збирка од двадесет две приповетке ).
Стваралаштво Милете Јакшића је запостављено у формули српске модерне иако су о њему писали и вредновали га признати књижевници и критичари : Јован Дучић , Исидора Секулић , Алекса Шантић , Милан Кашанин , Марко Цар , Милорад Митровић , Драгутин Илић , Бранко Лазовић , Богдан Поповић , а Јован Скерлић га је уз Вељка Петровића сматрао најбољим песником старе Војводине . На његово стваралаштво су утицали Војислав Илић и Јован Јовановић Змај , а по емотивном набоју је близак Владиславу Петковићу Дису и Сими Пандуровићу , али је задржао свој лични печат . Својом поезијом је газио међе и сигурно припада Друштву бесмртних песника , а по свом унутарњем животу могао је да се пореди и са много већим песницим од себе . Његово касније стваралаштво има опште одреднице поетике симболизма .
13