С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
гактања врана уобличен хуком вјетра кроз крошње имао је необичну мелодију . Ослобађајућу и сабласну .
Заставши на ивици шуме , Славиша опази бијелу статуту поред једног храста . Погледао је мало боље . Статуа се помијерала . Крв му груну у образе , те остаде као укопан . Јато врана полетјело је у његовом смјеру , крилима му додирујући косу . Бијела статуа закорачи ка њему . На мјесту гдје би требале бити очи , створење које му је ишло у сусрет имало је двије велике црне тачке . Умјесто руку и ногу имало је дугачке гране . Изгледало је налик високом човјеку омотаном у бијели чаршав са гранама у рукама . Славиша хтједе позвати у помоћ , али грло му је постало суво . Иза првог створења створише се још четири : једно нешто ниже и са чаршавом који се вуче по тлу , те још три мања створења , неправилног хода . Ходали су према Славиши док су опанци на његовим ногама узмицали назад , парајући земљу . Највеће од бијелих створења му приђе . Славиша је покушао остати миран . Створ му је ставио храстове руке на рамена и погледао га црним , угљеним тачкама што личе на очи . Небо изнад њих се смрачило , а створ му у џеп стави мали завежљај . Славиша није видио одакле га је извукао , а сва четири створења се изгубише у даљини . Посматрао је док се губе у малом сеоском потоку и полако нестају .
Када је повратио снагу , Славиша поче трчати . Чинило му се да га ноге самовољно воде сеоском стазом . Када је био у близини куће , опази старог Вујасина како корача према њему . У руци је држао сјекиру .
,, Ма куд сад успораваш ?’’ викну Вујасин , ,, Трчи одмах кући !’’.
Задихан и зајапурен Славиша застаде . Упитао је шта се десило , све док је плућима хватао ваздух . „ Дошли су мајстори да сијеку Зечји гај .“ Славиша рашири очи , али оста прибран . Надао се да
Вујасин неће видјети да је узнемирен .
122