Број 38 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 121

Прича из заумља | Ђорђе Максимовић
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т

Прича из заумља | Ђорђе Максимовић

ЗАВЕШТАЊЕ БИЈЕЛЕ ДУШЕ
На путу до куће , Славишу су често када се враћао из школе пратиле сеоски пси . На рамену је носио малу плетену торбу коју му је сестра зашила у којој је држао парче сланине , мало соли и векну хљеба . Испод овчјег кожуха у скривеној прегради носио је очев војнички нож . Успут би сјекао сланину на ситне комадиће и бацао је псима .
Обишавши неколико сеоских амбара зашао је у високо растиње . Вече је било прохладно , а небо изнад њега прошарано звијездама . Чинило му се да у ноздрвама осјети мирис печеног кромпира и пасуља . Пречица којом је ишао зарасла у траву , ознојила га је док је пјевушењем прекраћивао вријеме . Примијетио је да га пас којег је увијек морао тјерати из дворишта више не прати . Застао је на тренутак и ослушнуо . Тишина . Наставио је својим послом , очекујући малог куждравог мјешанца на крају зарасле пречице .
Од раног дјетињства , Славиша је волио ходати природом . Повратак из школе био је његово мирно вријеме ; упркос куљању у стомаку , осјећао се благословено . Размишљао је о дрвеној фрули коју је израдио . Када дође кући премазаће је лаком ; сљедећег дана понијеће је у школу . Пјесме које је звиждукао звучаће много боље на фрули . Зечји гај био је тик до њега . Сеоска храстова шума добила је име по ловцу на зечеве који је био власник шуме . Заједно са породицом нестао је прије скоро једног вијека . Њихов нестанак приписивао се мрачним силама , одласком у Европу . Праву причу , међутим , нико није знао . Сваке вјетровите вечери Славиша би застао пред гајем и посматрао ; звук
121