С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Јован Дучић рођен 17 . фебруара 1871 . године
ТРЕНУЦИ
Та љубав без циља и без сутрадана , Зла сестра вечности , у бесу свег хитног Носи знак највеће коби што је знана : Сав ужас пролазног и бол неумитног .
Тај свемир насликан на валу што бега , Сав покрет просторâ у трептању листа — Љубав је без сутра вечнија од свега : Јер и после смрти још је увек иста .
Та љубав што умре у напону врелу , Мач скрхан на самим врховима тврђа , Има победничку гордост на свом челу : Јер умре у сјају пре него зарђа ,
Она прође душом као из далека Залутале птице у светлости маја ; У песми су њиној гласи других река , И на крилима им сунце другог краја .
И она нестаје пре веселе жетве , Увек неувела у свему што вене , Без свога завета и без своје клетве — У лепоти речи једном изречене .
111