Број 38 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 103

С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
А све је ново у мени – у ове дане снова ја ништа немам сем жеље да живот буде долином топлине људске пут њихов расплетени којим долазиш и ти , незвани гост .
Алекса Шантић умро 2 . фебруарa 1924 . године
ДУША
Ја видим кад на те , топла и бијела , Кроз твој пенџер мала мјесечина пада … И шум сваки чујем твога одијела , На душеке меке када клонеш млада .
Као сјенка твоја сваке те минуте Моја душа прати и уза те дршће . И љубице своје , чежњама осуте , Просипа на твоју стазу и раскршће .
У баштама твојим оно роса није – То су сузе среће што их она лије , При сјају звијезда у тиху покоју .
У кандилу твоме када жижак цепти , Знај , то душа моја прислужена трепти , И просипа на те златну свјетлост своју .
103