С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
* * *
Ноћас си вриснуо неко име . Није било моје . Ветру се учинило , да сам ја шапнула твоје . Скупљала сам и неке по коси расуте пољупце , магличасте и нестварне – њима запалих звезду и пружих ти је . Ниси је узео , ниси разумео … Нехајни пољубац остао ми је на длану као детињи осмех међу сенкама разливеним у мојим венама … После ... Украдох ти ову песму и то је моја песма . Само моја ! Знам да је твоја и само твоја , али је посветих себи .
Како ми можеш украсти ма шта када је све што сам ја твоје . Моје је само твоје име , у бунцањима , у шапатима Волим те ! – посланим низ ветар теби . Прекрила си ми све мисли , и не одлазиш из њих , мада се понекад правим да те не видим . Чак ни не знам да ли си радост , или си мука у болу уздаха за тобом . И идем тако путем , шутирајући каменчиће , а дани су нехајно лепи , и ти си у њима . Знам да се играш , и кријеш , да
95