С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
* * *
У дану , када смо постали Ми , где сам ја ти и где си ти ја , осванули су пред нама пропланци , којима ишли нисмо . Пођимо њима , љубави моја , са узајамном пажњом , јер свет је онакав каквим га видимо , докле смо живи , а ти си Ти моје душе , коју сам тражио , коју волим ...
И Ти си Ја , мога ја , баченог у таму иза мене , кад био ниси . Светлост си светлости онога што је , и моје и твоје љубави , наше , досад неоткривене . Осванули су дани пред нама , и пођимо им у сусрет , радости моја , држећи се за руку , сада , за свагда и увек …
* * *
И ишао бих , ма куда пошли , и кроз најгушћу таму , држећи те за руку ... Не зато што четири ока боље виде , него што наслутих да би у нас двоје једине праве зенице биле твоје .
Гледала бих за обоје , ма куда пошли . Кротила сам разуздане жеље да стигнем до тебе , а пут је пред нама љубав , и заједно ћемо ићи .
94