С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
преко хашанских брда , тамо на сјевер , преко Сане , према Козари , за коју Драган Савић није чуо ни да постоји . Тамо , на западу , према Босанској Крупи , преко Шита , види се црвенило од многобројних пожара , горјеле су нечије куће , није се знало да ли муслиманске или српске .
Даница и Драган дођоше кући . Свиње су дивљале , тражиле су храну . Даница оде да их нахрани .
Ускоро се на тратини , испред кућа Савићевих , окупило неколико жена из комшилука , Смиља и Милка Сучевић , Марија , Јела и Милка Будимир , жене које су дошле нахранити свиње , међу њима је био од мушкараца само Јово Будимир . Драган Савић се придружио тој скупини која нагађа шта се ноћас догодило у Дубовику . Нико ништа поуздано није знао , нису знали ни чије су куће изгорјеле .
Управо је наступила дјелимично помрачење сунца . Тамо , на истоку , изнад Козина , окрњен је један дио сунца . Драган ништа о помрачењу није знао , а чини се да су и овдје присутни знали колико и он . Забринут , престрашени Јово Будимир дао се у гатање :
– Помрачење сунца – пропаст Срба , помрачење мјесеца – пропаст Турака !
Драгану се те ријечи као ножем урезаше у памћење . Видио је Јовино уплашено лице , ништа на њему од оне очеве одлучности , све је на њему било оно што је налазио и код Јовине дјеце , Николе , Пере … плашљивост и кукавичлук , оно што се Драгану најмање свиђало , ништа мушког , спремног да се бори . Јово и његова дјеца су умирали унапријед , меки , меки као тијесто којег можеш мијесити како желиш , препуштају се судбини , очекују само милост . 92