С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
мушкарци овдје у логору или су негдје друго , мрак је био као у поклопљеном лонцу . Није могао установити ни чије су све породице присутне у логору . Многе он у Ријеци још не познаје .
Тмурни дебели сочни облаци су се нагомилали , ни најслабије свјетло звијезда ни од куда није се могло пробити кроз њих . Уз то висока стабла стољетних храстова су наткриљивала надстрешницу подигнуту на брзину , свјетло као да је било нестало у цјелости и за сва времена . Одједном као да се небо отворило , без муња и громова сручио се пролом облака . Киша , какву је мало ко памтио , излила се на жедну земљу . Зачас се показало како је надстрешница лоше направљена , цурило је између дасака .
Пробуђено процурилом водом заплака , у повојима , тек који мјесец дана старо дијете Зорке Вукомановић , Михајлове жене .
– Дави га , сунце му крваво ! – повика глас одраслог мушкарца . Зорка стави дјетету руку на уста , плач нагло умуче . Драган Савић је био почео тонути у сан . Пробуди га глас тог мушкарца . И одрасли се скривају овдје умјесто да иду на устанак , помисли он . Није могао установити ко би то могао бити . Мало , онако бунован , још је у полусну размишљао о храбрима и кукавицама . Био је поносан на оца који је отишао на устанак много прије него што га је Јово Богуновић позвао . Ниједног часа није помишљао да би отац могао погинути . Убрзо , иако су га росиле ситне капи кише , које су се прокрадале између слабо сложених дасака , Драган је заспао . Пробудио се ујутро када је мајка одлучила да иде кући нахранити свиње . Он је одлучио да иде с њом , узалуд га је она покушавала оставити ту у скровишту , није могла сломити његову тврдоглавост .
Још се ништа није знало шта се догодило у Турском Дубовику . Било је рано јутро , облаци су одјездили негдје
91