С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
послијеподне титра по језерској води . Осјен скамењеног срчаног мишића имитира некадашње струјање вреле крви кроз ходнике крвних судова . Трепери као драга успомена у ризници заборављених сјећања чију капију валови настоје да пробију .
Вода се залијеће и нагриза је са сваке стране . Опсједају валови укочено срце , желе да раздјевиче тајну камене грбине . Не вјерују , плаховити и силни , да је крв несметано текла коморама гдје сада хоће владавину да спроведу . Прескачу је , обилазе , цијелу је поклопе кад се невријеме над језером наднесе , па остане да вири тек мала избочина што се у сивилу замућене воде и облака над њом као мраморни стећак сјаји .
Ако на једној од овдашњих шљунковитих плажа налетите на шкољку , прислоните је на ухо и чућете сопствену крв како шуми попут мора усљед буриног бијеса . Срцу вашем биће пријатно што и даље уједначено куца , но ипак сажаљиво у правцу неба погледајте , јер испод стијена и укопаног јерејевог тијела подно средњовјековне цркве , све наше тајне и гријехе ћути једно срце , закржљало и стврднуто , и распући ће се тек онда кад и посљедњи човјеков гријех буде окајало .
Зар се свјетски бол и тјескоба духа могу мјерити са патњом каква пали утробу једног човјека ? Негда давно , у највеће дубине мора потонули градови с низом обелиска и велелепних палата , будним оком Океана миленијумима чувани , могу ли се мјерити са једним каменчићем што на дну Охридског језера спава ? И толике љепоте шпанских плажа и грчких обала , зар су упоредиве са хоризонтом који се према албанским странама у предвечерје осликава ? Ако је онај бескрај слане воде на Земљи , распршен по далеким пучинама , створен од суза миријада нараштаја људи и титана , онда је ово језеро кап што је из Божијег ока пала онда када се због човјека Он први пут расплакао .
79