С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
неко одредио неку скалу којом бисмо могли измерити да ли је нека књижевност у успону или опадању ? На срећу , егзактни показатељ стања у уметности никада неће ни бити потребан . Прави и једини показатељ јесте укус једног сасвим обичног читаоца . Опет на срећу , није потребна наука , нису потребни факултети и институције да би један обичан читалац знао да ли му се неко дело свиђа или не , и да ли му је блиско по вредностима , схватањима и души . То му је Богом дано . А о томе шта читаоци мисле о одређеном делу , у крајњем случају не морамо ни да их питамо . Довољно је ући у књижару и узети у руке дело неког савременог писца који важи за „ Српског Борхеса “ или „ Српског Маркеса “ или „ Српског Набокова “ ( за сваког светског писца ми имамо по неког нашег ). На полеђини тог дела , обично се , по узору на америчке издаваче , налазе цитати разних критичара и интелектуалних величина , који су то дело нахвалили до небеса , те читалац стекне утисак да у рукама држи књигу која је толико добра да је он можда неће ни разумети како ваља . Али одмах испод полеђине , обично на последњем листу књиге , крије се један парадокс који је тешко објаснити , ако се узму у обзир хвалоспеви са задње корице . Тај парадокс лежи у години издања и тиражу , на пример : година издања 2008 , тираж 500 примерака , што читаоца упућује на то да се запита како се једно такво , антологијско дело , за више од осам година није могло продати у тричавих петсто примерака ? Разумео би читалац да је у питању дело неког писца који тек што је ступио на књижевну сцену , али када је у питању „ Српски Бертранд Расел “ или „ Српски Солжењицин “, који је , по правилу , прву књигу објавио још и пре но што се родио , то је тешко схватљиво . Још ако је наш добри читалац пре уласка у књижару нешто појео , отварањем те , неизрециво добре књиге озбиљно ризикује да му припадне мука .
66