С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
ни историјски , ни религијски , ни лингвистички , па самим тим ни етнички .
Историја познаје мноштво процеса сличних овом кроз који наш народ пролази сада . Током тих процеса , са европског континента нестало је мноштво народа који су правили исту грешку коју ми правимо сада – добровољно су покушали да се прилагоде . У нека давна времена , прилагођавање једног народа другом вршило се огњем и мачем и звало се освајање . Данас , када је Србија у питању , врши се ( не искључиво ) стриктим надзором културе и зове се промена свести и прихватање демократских вредности . Рат остаје последња опција која се примењује онда када покушај културног уништавања једне земље пропадне . Код нас , хвала Богу , за рат неће бити потребе .
А зашто код нас баш култура ? Да ли је могуће да се једна земља најлакше може уништити уништавањем културе ? Није ли лакше поново огњем и мачем ? Та , без Руса 200 милиона , од Срба је пола камиона ? На ова питања , на срећу , сама историја даје одговор . Преживели смо све покушаје , данас драге нам Византије , да нас уништи ; преживели смо робовање под Турцима ; преживели два светска рата и показали да ни један други начин није преостао .
Историјско памћење , историјска свест , сећање на велике људе , на велике догађаје , све до новијег времена и појаве телевизије , почива искључиво на писаној речи . Писана реч , поезија , лепа књижевност , у највећој мери је заслужна за одржавање националне свести сваког народа , па тако и нашег . Утицајем на писану реч , врши се утицај на целу нацију .
Пропадање савремене српске књижевности , очигледније је од било ког дугог пропадања којем је наша држава изложена . Али , запитаће се неко , како то знамо ? Да ли у књижевности постоји неко мерило за квалитет исте ? Да ли је
65