С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
једини коментар је био : Сада би и НИН-ов жири морао своју награду додијелити Бори Ђорђевићу , мада не пише романе ! ( Узгред , неколико писаца је добило ову награду за књиге које заиста ни по чему и не личе на роман .)
Вечерас је , у организацији Друштва чланова Матице српске у Републици Српској у Бањалуци одржано књижевно вече Стевана Тонтића кога су надахнутим бесједама портретисали Дејан Ђуричковић , Младен Шукало и Ранко Рисојевић ( он Дилана упореди с нашим Душком Трифуновићем ).
Стеван се ваздизао до неба и силазио у подземље за својим стихом , као какав витез скепсе у људској души , праћене иронијом . Он се у поезији као подругује и пркоси , а заправо њежно срцем додирује врхове трња у својим пјесмама .
За њима , Стеваном и стихом , пазећи да не згази мрава , корачала је брижна Мајка и опомињала сина да се чува Поезије . Непримјетно , као кад Бог гледа стадо расуто по планинским пропланцима , Отац их је обоје надзирао , страхујући да ће побјећи од себе или у себе .
Док говори пјесме , Стеван гледа како публика удуше стихове , као несрећник чист ваздух када га неколико дана послије потреса извуку испод рушевина .
Штета што овом догађају није присуствовало више посјетилаца .
17 . октобар Волим октобарске крошње дрвећа . Такву раскош боја не могу наћи ни код Реноара .
Када сам био дијете , упорно смо на слику трешње која се налазила изнад куће , чије сам контуре преносио на листове из блока за цртање , наносио слојеве водених бојица , не бих ли у лишћу које је добијало боју бакра запалио пламичак јесењег руменила . Чинио сам то све док не бих исцртао све листове или док ме мајка не би почела да грди
37