С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
командира мјесне станице милиције , памтим више по њеној сестри , коју годину старијој од нас ђака , која је била обучена „ по градски “ и личила нам на принцезу из прича каквих је било у нашим читанкама . У трећем разреду дочекао нас је Учитељ ( морао сам овдје употријебити велико почетно слово !) Вељко Лаушевић . Млад , лијеп , рјечит , благо насмијешен и кад нас је корио због несташлука или ненаписане задаће , ауторитативан , господственог држања , ријечју – човјек због кога сам зажелио да и ја будем учитељ . Када сам прешао у Теслић , у пети разред , више сам жалио што се растајем од њега него од родитеља . И сада је мој Учитељ , мада у позним годинама , виталан , живи у Бањалуци и не пропусти ниједну моју промоцију новообјављених књига .
Данашњи дан је прилика да се сјетимо свих оних лучоноша , како смо их некад звали , који су блатњавим друмовима стизали у сеоске школе , често смјештене у незавршене задружне домове , распакивали оно мало ствари и одјеће што су доносили у картонским коферима , провјеравали хоће ли под њима издржати зарђале жице на војничким или болничким гвозденим креветима који су их , крај шпорета фијакера , чекали у учитељским скученим становима и распитивали се има ли неко у околини ко би им могао бар сваког трећег дана умијесити и испећи погачу , а уз њу шта се нађе . Нису се жалили на услове живота и рада , предводили су мјештане у електрификацији , изградњи путева и водовода , радили на описмењавању и формирању културно-просвјетних друштава . Учитељице су држале домаћинске и здравствене курсеве и , уз свјетло петролејки , подучавале сеоске дјевојке ономе што су њихове вршњаке у грађанским друштвима училе на женским лицијима .
Касније су учитељи с поносом причали колико међу њиховим бившим ђацима има добрих мајстора и техничара у фабрикама , професора , инжењера , љекара , успјешних привредника и политичара , па и доктора наука .
35