С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Бечу . Отац је затварао капију , испратио је доктора , брујање његових кола одјезди ка вароши . Ветар се ојуначио па почео да удра о прозорске капке . Помислио сам на псе и Милета мачка , где ли су они сада , сигурно су се претужни сакрили у шупи и будни ће дочекати јутро не верујући шта их је снашло ...
– Морам им сутра однети нешто да једу – помислих тонући у сан . Сат је откуцао поноћ . Негде је кукурикнуо петао , само једном , помислих на Настин кокошарник , сад кад ње нема може неко ноћас доћи и покупити њену живину ... И тако у полусну ја устадох и дођох до прозора па погледах у бабино двориште . Кад тамо месец се спустио ниско скоро на врх кајсије под којом смо нас двоје последњи пут седели , кајсија испреплетала гране са презрелом трешњом црнотравком . Погледах боље , неке жене су биле око каменог стола , једна од њих је стајала на столу и брала трешње па их стављала себи у недра , кидала би гранчице па их давала осталима . Лиска и Жућа су седели поред чесме и гледали . Жене беху младе и лепе , обучене у бело , косе им беху дуге , некима се пружаше до земље ... Разбудих се и утонух у сенку тешке брокатне завесе . Било их је седам , избројах двапут , нисам погрешио . Прекрстих се па полако се спустих на под . Нешто ми је ту било чудно и необично , допузах до врата , отворих их па изађох бос у хладан мрачан ходник , и дођох до очеве собе . Он је мирно спавао , али пробуди се одмах чим ја уђох . – Шта је било питао ме је . – Неко је у Настином дворишту . Неке жене беру трешње . Он устаде па погледа кроз прозор . – Ја тамо не видим никога . Можда си сањао нешто ... – Одавде их и не можеш видети али из моје собе се виде ...
30