С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
– Добро си учинила – рече отац скидајући капут – та ће јој прича скренути начас мисли са њене болести .
Чуо сам докторов глас , нешто је говорио мојој мајци , нисам разумео шта је причао . А она је викала :
– Ко је то умро ? Реците ми истину , ко је то умро , Је л '
Давид ? Отац застаде на степеницама кад то чу . – Знам , јесте он умро и требало је да умре давно он , а не
Павле ... Кажите ми докторе истину , је л ' умро Давид ?
Отац се окрену мени и рече ми да одем у своју собу . Обично у тим тренуцима кад је мајка имала своје нападе он би ми рекао да одем до баба Насте и тамо сачекам док се она не смири , али сад нисам где имао сем у своју собу . Док сам пролазио поред њега он ме дотакну па рамену рекавши да не обраћам пажњу на то шта мајка прича . Ћутао сам . Oдавно сам огуглао на њене речи и њену болест . Mарина се крстила у подножју степеница . Отац је ушао у мајчину собу и она је почела нешто да му говори на француском , нешто су разговарали , на крају она је почела да плаче . Застао сам на степеницама и ослушнуо . Доктор је изашао са оцем у ходник и рекао му да је најбоље да је смести у неку установу у Карловцима , јер се ово више издржати не може . Отац је ћутао . Марина им је пришла и позвала их на чај у салон .
Видео сам Милета мачора како замакну ходником ка потровљу и пожурих за њим да се уверим да ли је то заиста он или моја уобразиља . Имао сам седамнаест година , а понашао сам се као да имам десет . Волео сам животиње и било ме је некад страх мрака , па би често намамио мачора баба Настиног да преноћи са мном . Он ме је волео таквог какав сам , и ја сам волео њега . Стигох у поткровље , нигде никог . Ипак ми се учинило . Чуо сам гласове , у приземљу су отац и доктор Фелман разговарали , но нисам разумевао о чему причају . Легао сам у постељу и посматрао сенке кајсијине крошње како плешу у помрачини . Помолио сам се
28