С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Отац се трже , извади новчаник и даде сваком по папирнату новчаницу , они се захвалише и одоше .
– Рекла ми је бака да ми даш њену лупу – рекох оцу . Он ме погледа . – Кад ти је то казала ? – Јуче кад сам био код ње . – Даћу ти лупу – он се насмеја – све што имам оставићу теби сине , али све у своје време .
Облаци се надвише над гробљем , спустише се ниско и прокапа ситна киша . Отац расклопи кишобран , загрли ме и ми пођосмо кући . На изласку из гробљанског дворишта он се окрену и погледа низ стазу којом смо дошли ка Настиној хумци . Ћутећи смо дошли до наше . Видео сам неке непознате људе у баба Настином дворишту како нешто послују и њене псе како стоје на капији и кисну гледајући на пут . Кад нас угледаше они радосно залајаше па дотрчаше и почеше да се умиљавају . – Шта ће бити са њима ? – питао сам оца . – Узећемо их нама – рече он отварајући капију . – Марина ће грдити , већ имамо пса ... – Марина нема права да одлучује о томе . Још смо били на стази кад се сручи страшан пљусак . Потрчасмо на трем кад нам Марина отвори врата смркнутог лица .
– Звала сам доктора , морала сам , госпођи није било добро , узнемирила се вероватно због сахране ... Он је још ту , дао јој је неки лек , мало је спавала , а сад се опет узрујала и само пита где сте ви господине . Рекла сам да сте отишли у варош до радње и да вас чека тамо нека муштерија . И морала сам да измислим причу , опростите ми , нисам могла другачије са њом , јер она стално запиткује и ако јој не одговорим виче , цела кућа се ори од њене вриске ... Рекла сам да вас је неки човек замолио да направите огрлицу по његовом цртежу ...
27