С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
– Вечерас те водим на сладолед – рече отац . И отишли смо код Пере Пеливана који је правио најлепшу лимунаду и сладолед у целом граду . Пера се у ствари звао Фахрудин Танкосић Лијевчанин , али он је тражио да га зовемо Пера . Лепо сам спавао те ноћи . Ништа нисам сањао и наспавао сам се као никад . Кроза сан чуо сам шуштање лишћа и шумор ветра али ми нису сметали , звучали су као риме најлепше успаванке .
Сутрадан је баба Наста умрла . Једно парче пите са вишњама сам чувао у мојој соби данима после њене сахране све док га није појео њен мачак који се некако ушуњао у моју собу попевши се уз кајсију . Затекао сам га на делу , боље речено у неделу , није се много потресао као да је знао да га нећу грдити . Помазих га по глави и рекох :
– Е мој Миле , то нам је била задња пита од вишања , нико нам је више спремати неће ...
Положио сам физику али се нисам радовао . Отац ми је рекао да ће он ићи на сахрану , а да ја останем код куће но ја се нисам сложио са тим . Ишли смо обојица у невеликој поворци до гробља и остали смо све док и последњи грумен није пао на њену хумку . Никад раније нисам видео преминулог . И ништа ми није било страшно . Баба Наста је деловала као да је заспала .
Нисам ни знао да је њено право има било Анастасија
Фјодоровна док нисам видео њен крст . – Баба Наста је била Рускиња ? – питао сам оца . – Јесте сине , њени су побегли из Русије после револуције и населили се у Београду . Није имала неки сретан живот ...
– Много тога нисам знао – њој рекох . Отац је ћутао и држећи шешир у руци гледао је у хумку . Ја сам спустио поред крста велики букет који је он купио од неке жена која је продавала цвеће пред гробљанском капијом . Гробари су завршивши посао стајали око нас као да су нешто очекивали .
26