Прича | Радован Синђелић
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Прича | Радован Синђелић
БАБА НАСТА
У петак је умрла баба Наста . Ја нисам био код куће , полагао сам испит из физике у гимназији и кад сам се пред вече вратио кући , отац ми рече тужну вест . Изненадио сам се , баба Наста је деловала крепко и чило упркос својих осамдесет осам година и баш тај дан је за мном просула бокал воде кад сам пошао у гимназију , и махнула је , намигнувши ми и не рекавши ништа . Tо је радила увек кад бих кренуо да полажем испите , ради урока , за мој сретан пут и сретно полагање , тако ми је говорила . У четвртак сам прешао код баба Насте да се мало одморим од учења те глупе физике која ми низашта у животу неће требати , одавно сам одустао од факултета и великог учења , био сам златарев син и наставићу пут свога оца . Али морао сам да положим физику и учио сам месецима , све сам морао напамет да научим јер ја ту науку никако нисам разумевао . Пред својом летњом кујном , у хладу велике трешње баба је требила лук за сарму , а њени пси Жућа и Лиско су седели поред ње . Мачак Миле је висио на грани трешње опасно се нагињући изнад баке и гледајући шта она ради . Очигледно су знали да баба спрема неку дивну храну од које ће и они добити део . Пита са вишњама , так печена , хладила се на столу покривена белом крпом по којој су били извезени цветови белих рада .
– У добар час си дошао синко – рече она – ево готова вишњевача , још који минут па да је пробамо . Хоћеш ти да је исечеш оним малим ножем , ево у мене руке миришу на лук , не бих ја да сечем ...
Седох на столичицу насупрот бабе , Лиска и Жућа ми ставише главе у крило , а мачак Миле поче љутито да
23